Virdžinija Vulf je jedno od onih imena za koje ste svakako čuli, niste sasvim sigurni kada i gde, ali ga i pored toga pamtite. Moje interesovanje za ovu izuzetnu ličnost možda najbolje opisuje jedan citat iz romana „Sati“ Majkla Kaningema...„Baš sada čita Virdžiniju Vulf, sve od Virdžinije Vulf, knjigu za knjigom – fascinirana je idejom o takvoj ženi, tako briljantnoj ženi, neobičnoj i neizmerno tužnoj; ženi koja je bila genijalna, ali je ipak napunila džepove kamenjem i zagazila u reku.“
Život
Tesko da je bilo šta u životu Virdžinije Vulf bilo obično - od detinjstva, stvaralaštva, pa sve do načina na koji je umrla. Rođena je u Londonu 1882. u velikoj porodici, gde su oba roditelja imala po jedan brak iza sebe kao i decu iz istih. Kako se porodica sastojala od dece iz tri braka, Virdžinija je imala tri polu-brata i dve polu-sestre, pored svoje sestre Vanese i braće Tobija i Adrijana. Virdžinijin otac, ser Lesli Stiven, tada poznati istoričar, kritičar i biograf, autor je „Rečnika nacionalne biografije“, što će uticati na Virdžinijin rad na eksperimentalnim biografijama. Sa druge strane, njena majka Džulija je bila nadaleko poznata lepotica koju su kao modela na svojim slikama uzimali slikari Prerafaeliti, kao npr Edvard Bern-Džons. Virdžinija je bila jako privržena ocu i svojoj sestri Vanesi, sa kojom će imati prisan odnos tokom celog života.
 |
| Prednji red: Vanesa, Adrijan, Virdzinija |
Za raliku od njihove braće, Vanesa i Virdžinija su se obrazovale kući, što je Virdžiniji smetalo i već tu se može videti koren njenih feminističkih ubeđenja i njenih kasnijih rasprava o razlikama između polova i položaja žene u društvu. Koliki je uticaj na njeni život imao ovakav vid obrazovanja vidi se iz njene prepiske sa svojom tadašnjom ljubavnicom Vitom Sekvil-Vest: “Pomisli samo na način na koji sam odgajana! Bez škole; besciljno lutajući između knjiga mog oca; nemajući priliku da naučim sve ono što se dešava u školama – bacanje lopte; šale; sleng; vulgarnosti; scene; ljubomore!”
Već sa 13 godina, Virdžinija doživljava nevolje koje će je uporno pratiti do kraja života. Prvo umire njena majka, zatim polu-sestra Stela, a onda i voljeni otac, što će izazvati kod Virdžinije nekoliko nervnih slomova. Još jedna od trauma iz detinjstva koje neće prebroditi čak ni kao sredovečna žena jeste i seksualno zlostavljanje od strane njenog polu-brata: “Sećam se osećaja njegovih ruku koje se kreću ispod moje odeće; kretajući se polako ali sigurno niže i niže, sećam se kako sam se nadala da će prestati; kako sam se ukočila i ustuknula kada su se njegove ruke približile mojim intimnim delovima. Ali nije stao.”( 'Sketch of the Past', 1939)
 |
| Vanesa i Virdzinija igraju kriket |
Nakon ovih senki iz detinjstva, Virdžinijin život poprima svetlije nijanse u periodu kada počinje da živi u Blumsberiju sa sestom Vanesom, koja je u međuvremenu počinje da se bavi slikarstvom. Zajedno sa Vanesom, Virdžinija putuje po Grčkoj koja ju je očarala, sve vreme noseći u svojoj torbici primerak Homerove “Odiseje”. Kuća u Blumsberiju postaje mesto gde su Virdžinija i Vanesa okupljale intelektualce, pisce, pesnike i slikare. Zajedno sa Virdžinijom, ovi ljudi će sačinjavati grupu koja dobija ime po mestu svog okupljanja – “Blumsberi krug”. U ovom periodu Virdžinija upoznaje i udaje se za Leonarda Vulfa, i tada počinje njihova neobična ljubavna priča puna strpljenja sa njegove strane i nervnih slomova, ljubavnica, pokušaja samoubistava sa njene. Iako nisu pripadali istom staležu (Virdžinija ga je odmila nazivala “Jevrej bez prebijene pare”), razvili su blisku emocionalnu vezu. Godine 1937. ona u svom dnevniku piše: “Vođenje ljubavi – nakon 25 godina ne možemo da podnesemo da budemo razdvojeni … ogromno je zadovoljstvo osećati se potrebnom: biti supruga. Naš brak je tako potpun.”
 |
| Vita Sakvil-Vest |
Međutim, etika “Blumsberi kruga”, pored intelekta, ohrabrivala je i liberalni pristup seksualnosti. Tako je Virdžinija 1922. upoznala Vitu Sakvil-Vest, ženu Harolda Nikolsona. I Vita i Harold su bili otvoreno biseksualni, tako da Vita započinje prvo prijateljsku a zatim i seksualnu vezu sa Virdžinijom. Iako je po rečima Vite Sakvil-Vest, ova veza bila konzumirana samo dva puta, Virdžinija razvija prisan odnos sa Vitom i posvećuje joj svoj roman “Orlando Orlando
Stvaralaštvo
Virdžinija Vulf se u engeskoj, a posebno svetskoj, književnosti ubraja u pionire modernizma i u najveće pisce dvadesetog veka. Njeni romani su jako ekperimentalni: naracija, koja često obična i u kojoj se ništa ne dešava, predstavlja fragmente svesti likova. Istraživala je tehnike “toka svesti” i “unutrašnjeg monologa”, kao i psihološke i emocionalne motive svojih likova.
Pisanjem je profesionalno počela da se bavi 1900. prvo kao književni kritičar za “Times Literary Supplement”, a kasnije kao samostalni pisac. Većina Virdžinijinih romana objavio je “Hogart Pres”, izdavačka kuća koju je osnovala zajedno sa svojim mužem Leonardom. Iako je njihova štamparija u početku bila “toliko mala da je mogla da stane na kuhinjski sto”, kasnije su ovde štampana dela T. S. Eliota (kao što je “Pusta zemlja”), i E.M. Forstera. Zanimljivo je to da je Virdžinija odbila da štampa Džojsovog “Uliksa” (knjigu koja se, pored “Puste zemlje”, smatra ključnim delom engleskog modernizma), jer joj se navodno nije svidela njegova upotreba crtica.
 |
| Leonard i Virdzinija Vulf |
Od svih Virdžinijinih romana najčešće se pominju “Ka svetioniku”(1927), “Orlando”(1928) i “Gospođa Dalovej”(!925), a od eseja “Sopstvena soba” i “Tri gvineje”. Radnja romana “Gospođa Dalovej” odigrava se u jednom julskom danu. Pisac junakinju posmatra kroz oči drugih, ali i kroz njenu svest. Roman je po mišljenju mnogih tehnički savršen: biti ekperimentalan pisac ne znači eksperimentisati po svaku cenu, već uskladiti uprotnosti. Vulfova ovde uspeva da učini pristupačnijom i prihvatljivijom tehniku “toka svesti”. Najpre ograničava radnju na jedan dan, kao i na jedan uzak krug ljudi. Tu je takođe podela na subjektivno i objektivno, odnosno formalno i psihološko vreme. Klarisa Dalovej putuje kroz prošlost i time je zaustavljena radnja romana. U svoj pripovedački postupak uvodi tzv. putokaze – u unutrašnjem monologu Virdžinija naglašava ko kada razmišlja o određenim stvarima (dok kod Džejmsa Džojsa na primer, moramo da nagađamo). U ovom romanu je Virdžinija Vulf uspela da ispriča ceo život jedne žene u samo jednom jedinom danu, koji počinje čuvenom rečenicom “Mrs. Dalloway said she would buy flowers herself”. Ovde je posebno važna reč her self, koju Vulfova piše odvojeno i time naglašava da je glavni cilj junakinje da u ovom romanu postane sama vlasnica svojeg ja, da od gospođe Dalovej postane Klarisa Dalovej. Nijedan roman Virdžinije Vulf neće biti toliko čitan i proučavan kao “Gospođa Dalovej”.
Ono što je takođe značajni deo njenog stvaralaštva jesu svakako njeni feministički eseji koji razmatraju položaj žene u društvu i teškoće koje ima zena koja se bavi bilo kojom profesijom, a posebno pisanjem. Iz eseja “Sopstvena soba” (1929) potiče njena čuvena rečenica “Žena mora imati novac i sopstvenu sobu ukoliko zeli da piše fikciju.” Razlikovala je dva pojma: žena kao objekat predstavljanja i žena kao autor predstavljanja: “Imate li predstavu koliko je knjiga o ženama napisano u toku samo jedne godine? Imate li predstavu koliko tih knjiga su napisali muškarci? Da li ste svesni da ste možda najproučavanija životinja u univerzumu?” u poslednjem poglavlju, Vulfova je dotakla i mogućnost postojanja androgenog uma. Pozivajući se na Kolridža, koji je rekao da je svaki veliki um bespolan i tek onda kada dođe do spajanja um je potpuno oplođen i koristi svoj pun potencijal, Virdžinija kaže: “Možda um koji je potpuno muški ne može da stvara, ništa više od uma koji je potpuno ženski…”
Smrt
Početak Drugog svetskog rata (u slučaju invazije nacista, Virdžinija i Leonard su planirali da se ubiju), uništenje njenog doma u Londonu, i loša kritika njene biografije Rodžera Fraja, kao i konstantni napadi mentalne bolesti sa kojom se Virdžinija borila skoro čitavog života, dovelo je do odluke da sebi oduzme život 28. marta 1941. Virdžinijino samoubistvo, baš kao i samoubistvo Silvije Plat, umnogome je obojilo kasnije tumačenje njenih dela.
To u kakvom psihološkom stanju je bila Virdžinija na dan smrti najbolje opisuje Majkl Kaningem u svom romanu “Sati”. Naravno, radi se o fikciji, ali je to najbolja slika Virdžinijinog unutrašnjeg života pred samu smrt koju imamo. Citat koji sledi početno je poglavlje romana “Sati”…
 |
| Nikol Kidman kao Virdzinija Vulf u filmskoj adaptaciji romana Sati |
“Žurila je da izađe iz kuće, noseći kaput isuviše debeo za to doba godine. Godina je 1941. Još jedan rat je počeo. Ostavila je poruku za Leonarda, i još jednu za Vanesu. Odlučno se šeta pored reke, sigurna u to što će uraditi, mada je ona, čak i sada, skoro ometena pogledom na crkvu, razasute ovce, sumporni pašnjak koji se presijavao pod sve tamnijim nebom. Zaustavila se, gledajući ovce i nebo, a zatim je produžila. Glasovi žumore iza nje; čuje zujanje bombardera na nebu, pogledom traži avione, ali ih ne vidi. Prolazi pored jednog radnika sa farme (da li se zove Džon?), snažnog čoveka malene glave s prslukom boje paradajza, koji je čistio jarak što prolazi kroz rasad iva. Podigavši pogled ugledao je, klimnuo glavom, i nastavio da gleda u vodu braon boje. Dok prolazi pored njega na svom putu ka reci, razmišlja o tome kako je on uspešan, koliko je srećan zato što čisti jarak na rasadu iva. Ona sama je pretrpela neuspeh. Zaista, ona uopšte nije pisac; ona je samo nadareni ekscentrik. Parčići neba se presijavaju u baricama koje su preostale od sinoćne kiše. Njene cipele su blago potonule u meku zemlju. Pretrpela je neuspeh, i sada su se glasovi vratili, nerazgovetno mrmljajući tu negde, ali van njenog domašaja, iza nje, ovde, ne, okrenula se i glasovi su otišli negde drugde. A onda su se vratili i glavobolja se približavala sigurno poput kiše, glavobolja koja će slomiti nju, šta god ona bila i zameniće je sobom. Glavobolja se približava, a izgleda da su se i bombarderi ponovo pojavili na nebu (da li ih to ona sama priziva?). stigla je do nasipa, popela se na njega, i ponovo je sišla dole do reke. Eno pecaroša u gornjem toku reke, daleko, valjda je neće primetiti. Kreće u potragu za kamenom. Radi brzo, ali metodično, kao da prati neki recept kojem se mora povinovati sa skrupulama, ako na kraju uopšte uspe. Izabrala je jedan pozamašne veličine, olika svinjske glave. Čak i dok ga podiže i gura u džep kaputa (velika krznena kragna joj golica vrat), ne može se oteti utisku hladne kredovitosti kamena i njegove mlečno-braon boje, sa pokojom braon tačkicom. Stoji blizu obale reke koja je zapljuskuje čistom vodom, popunjavajući male neravnine u blatu, pitajući se može li to biti drugačijeg sastava od neke braon-žute, prošarane stvari, koja izgleda čvrsto poput puta što se rasprostire tako postojano od obale do obale. Zakoračila je. Nije skinula cipele. Voda je hladna, mada podnošljivo. Ona zastaje, stojeći u hladnoj vodi sve do kolena. Misli na Leonarda. Misli na njegove ruke i njegovu bradu, na duboke ureze oko njegovih usana. Misli na Vanesu, na decu, na Vitu i Etel. Tako ih je puno. Svi su oni ipak podbacili. Odjednom joj je postalo neizmerno žao zbog njih. Za trenutak zamišlja kako se okrenula, izvadila kamen iz džepa, i vratila se kući. Verovatno bi stigla na vreme da uništi poruku. Mogla je da nastavi da živi; mogla je da učini taj napor radi njih. Stojeći do kolena u tekućoj vodi, odlučila je da ipak ne odustane. Glasovi su opet tu, glavobolja nadolazi, i iako se prepusti Leonardovoj i Vanesinoj brizi, sigurno je neće ponovo pustiti da ode. Mada bi odlučno insistirala na tome da je puste. Ona trapavo gaca po reci (dno je puno prljavštine), sve dok nije ušla do pojasa. Bacila je pogled uz reku na pecaroša s crvenom jaknom koji je ne vidi. Žuta površina vode (više žuta nego braon gledano iz bliza) zatamnjeno odražava nebo. Ovde je, znači, poslednji trenutak pravog opažanja, čovek koji peca u crvenoj jakni i olačno nebo koje se ogleda u neprozirnoj vodi. Skoro protiv volje (ili se njoj samo tako činilo) zakoračila je unapred ili se spotakla, i kamen je počeo da je vuče u dubinu. Na trenutak, pak, činilo se kao da se ništa ne događa; izgledalo je to kao još jedan neuspeh; samo ledena voda iz koje može lako da se ispliva; a onda se struja obmotala oko nje i povukla je sa tako iznenadnom, mišićavom snagom, kao da je snažan čovek izronio sa dna, zgrabio je za noge i držao ih na svojim grudima. Osećala je da je to njen izbor.
Nešto više od sat kasnije, njen muž se vratio iz vrta. „Gospođa je izašla“ – kaže kućna pomoćnica, tresući otrcan jastuk koji ispušta minijaturnu oluju od paperja. „Rekla je da će se uskoro vratiti.“
Leonard se penje uz stepenice do dnevne sobe da presluša vesti. Na stolu nalazi plavu kovertu, adresiranu na njega. Unutra je pismo.
Najdraži,
Uverena sam da ponovo gubim razum.
Osecam da ne ožemo da prođemo
kroz još jedan od ovih strašnih perioda.
Ovoga puta se neću oporaviti. Počinjem da
čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem.
Zato ću uraditi ono što deluje kao
Najbolja stvar koja se može uraditi.
Ti si mi pružio najveću moguću sreću.
Ti si u svakom pogledu bio sve
što neko može da bude. Ne verujem da je
dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve
dok se nije pojavila ova užasna bolest.
Ne mogu više da se borim s tim,
znam da ti uništavam život, da bi bez mene
mogao da radiš. I znam da hoćeš.
Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako trba.
Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem
je da svu sreću mog života dugujem tebi.
Bio si beskrajno strpljiv sa mnom
i neverovatno dobar. Želim to da ti kažem –
a svi to znaju. Da je iko mogao da me spasi,
to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene sem
uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje
da nastavim da ti kvarim život. Mislim da
dvoje ljudi nije moglo biti srećnije
nego što smo mi bili.
V.
Leonard je protrčao kroz sobu, i sjurivši se niz stepenice, rekao kućnoj pomoćnici: „Mislim da se nešto desilo gospođi Vulf. Čini mi se da je pokušala da se ubije. U kom je pravcu otišla? Da li ste je videli kada je izašla iz kuće?“
Kućna pomoćnica, uspaničena, počinje da plače. Leonard izleće napolje i odlazi do reke, prolazi crkvu i ovce, prolazi rasade iva. Na obali reke ne pronalazi nikog osim čoveka u crvenoj jakni koji peca.
Brzo je nosila struja nizvodno. Izgledala je kao leteća, fantastična figura, raširenih ruku, raspuštene kose, s repom na bundi koji se otpozadi talasao. Pluta teško, kroz snopove braonkastog, zrnastog svetla. Neće putovati daleko. Njena stopala, sada bez cipela, povremeno dodiruju dno pokupe trom oblak prljavštine, ispunjenim crnim siluetama skeleta lišća koje se potom sleže i ponovo postaje nepokretno, tada već van njenog vidokruga. Trake zeleno-crne trave se hvataju za njenu kosu i za krzno njenog kaputa, i nakratko su i njene oči vezane gustim svitkom trave koji se napokon oslobađa i pluta, upliće i otpetljava a onda se ponovo upliće.
Najzad stiže do odmorišta, nasuprot stubovima mosta u Sautizu. Struja je pritiska, boji se da je ne povuče ka površini, ali se ona čvrsto uhvatila pri osnovici zgrčenog, kockastog stuba, s leđima okrenutim ka reci i licem prilubljenim uz kamen. Sklupčala se tamo s jednom rukom savijenom preko grudi i drugom koja je plutala iznad izbočine kuka. Iznad nje je jarka, talasasta površina. Nebo se tu ogleda – nestalno, belo i prepuno oblaka, kojim su prolazili crni kao isečeni oblici vrana. Automobili i kamioni su brundali preko mosta. Mali dečak, od najviše tri godine, prelazeći most sa svojom majkom, zastao je kod ograde, čučnuo je i gurnuo štap koji je nosio između daščica ograde, tako da je štap pao u vodu. Majka ga je terala da krenu, ali je on navaljivao da malo ostanu, gledajući štap dok ga je nosila struja.
Evo ih, na dan početka Drugog svetskog rata: dečak i njegova majka na mostu, štap koji plovi po površini vode, i Viržinijino telo na dnu reke, kao da sanja o površini, štapu, dečaku i njegovoj majci, nebu i vranama. Maslinasto-žućkasti kamion se kotrlja preko mosta, natrpan vojnicima u uniformama koji mašu dečaku. I on njima maše. Traži od majke da ga podigne da bi mogao bolje da vidi vojnike; i da on bude vidljiviji njima. Sve to prelazi preko mosta, razleže se po njegovom drvetu i kamenu ulazeći u Virdžinijino telo. Njeno lice, pritisnuto postrance uz stub, sve to upija: kamion i vojnike, majku i dete.“
Нема коментара:
Постави коментар