Mitska kritika Tolkinovog ,,Hobita"

Čitav literarni opus Dž. R. R. Tolkina svedoči o veličini njegove imaginacije i književnog umeća. Tolkin je čovek koji je uveo novi svet, naselio ga bićima u kojima se prepliću mitologije različitih naroda, dao im sopstvene glasove na jezicima čiju je fonetiku, sintaksu i morfologiju sam osmislio, ali, pre svega, Tolkinove priče su priče o ljudskoj prirodi i onome što je iskonsko u čoveku. Upravo iz tog razloga je njegov rad posebno podesan da se sagleda iz različitih uglova, pa se samim tim i mitska kritika sama nameće.

Tolkin je rođen u Blumfontejnu u današnjoj Južnoafričkoj Republici, kao sin Artura Tolkina (Arthur Tolkien), engleskog bankara, i Mejbel Tolkin, rođene Safild (Mabel Tolkien, neé Suffield). Mejbel je podučavala svoja dva sina i Džon je bio predan učenik. Naučila ga je mnogo o botanici, ali najviše su ga zanimali jezici – majka ga je naučila osnovama latinskog vrlo rano, što će se svakako odraziti na Tolkinovo stvaralaštvo. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a ubrzo je znao i dobro da piše. Njegova majka je prešla u rimokatoličku veru, uprkos oštrim protestima njene porodice. Umrla je od dijabetesa kada je Tolkinu bilo dvanaest godina, a on je ceo život smatrao da je postala mučenik za svoju veru, što će imati veliki uticaj na njegova katolička uverenja, a njegova dela sadržaće dosta hrišćanske simbolike i utkanih hrišćanskih mitova.

Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu. Svake godine je za njih pisao pisma od Božić Bate i slao im ih za Božić. Ona su sakupljena i izdata u knjizi pod imenom „Pisma od Božić Bate”. Tolkin nikada nije očekivao da će njegove priče postati popularne. Na nagovor bivšeg studenta, izdao je knjigu koju je napisao za svoju decu pod naslovom „Hobit” 1937. godine. Iako namenjena deci, postala je popularna i kod odrasle čitalačke publike, i to dovoljno popularna da izdavačka kuća „Allen & Unwin” zatraži od Tolkina da napiše nastavak. Radnja romana se odigrava u Trećem dobu (po Tolkinovom računanju vremena), nakon radnje zbirke priča ″Silmarilion″, a pre ″Gospodara Prstenova″ i govori o hobitu Bilbu Baginsu i njegovim saputnicima na putovanju do Samotne planine, sukobu sa zmajem Smaugom, i povratku kući.

Mitska kritika

Za primenjivanje principa mitske kritike na tolkinov roman, bitno je naravno upoznati se sa osnovnim principima ove struje u kriticizmu. Pre svega, potrebno je odgovoriti na pitanje šta je mit? Mit je reč grčkog porekla koja upravo znači reč, govor, priču, ali je u Starom veku imala značenje tradicionalnog kazivanja o poreklu sveta, prirodnim pojavama, bogovima i herojima. U poslednjih nekoliko vekova reč mit poprima značenje neistinitog i izmišljenog. Mitovi su slikovita predanja o prirodi, sudbini sveta, bogova, čoveka i društva. Religijski mit je sredstvo prenošenja svete istine, ali nisu svi mitovi religijski: neki su pre svega društveni i istorijski. Mitovi ispunjavaju značajan prostor tradicijske kulture jedne sredine, jednog naroda, njegovog bića. Moderna umetnost vraćala se praizvorima, fantastičnim i mitskim predstavama. Mit u modernom tekstu koristio se da bi se na fantastičan način oživela davna vremena, ali i da bi se mitizovala naša savremenost. Moderna književnos kombinovala je razne stilove, vrste i forme pripovedanja. Mit se ispoljio u svim književnim žanrovima, ali je najizraženija remitologizacija romana.

Mitska kritika, aktivna od 40-tih do 60-tih godina prošlog veka, predstavlja vrstu strukturalnog pristupa književnom delu gde se traga za prvobitnom strukturoma, najstarijim mitom u tekstu. Mitska kritika posmatra delo kao izraz ili otelotvorenje mitskih obrazaca i struktura koje se stalno ponavljaju, ili bezvremenih arhetipa. Upravo zbog toga je mitsku i arhetipsku kritiku nemoguće razdvojiti. Mitsku kritiku manje interesuju specifični kvaliteti određenog dela, već određene odlike narativne strukture ili simbolizam koji povezuje delo sa starim mitovima i religijama. Glavni teoretičari bili su Nortrop Fraj, Klod Levi-Stros i Roland Bart. 

Arhetipi

Za razumevanje mitske kritike jako je bitno poznavanje termina arhetip. Arhetipi su univerzalni simboli ili obrasci ponašanja, prototipi na osnovu kojih sve nastaje kopiranjem. Arhetipi se četo sreću u mitovima i uopšte u književnosti u svim kulturama. U poslednje vreme termin arhetip upotrebljava se za označavanje najopštijih, fundamentalnih i opšteljudskih motiva u legendama, pa je ovakvo shvatanje prisutno u ovom pristupu Tolkinovom romanu.

Karl Gustav Jung je u svojoj psihologiji razradio i proširio značenje ovog pojma. Arhetip je Jungov hipotetički konstrukt koji označava sveopšti, nasleđeni okvir celokupnog iskustva. To su urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka. U širem smislu, prvobitni model, prototip, prauzor ili pratip. Arhetip je osnovna strukturalna i dinamička jedinica kolektivnog nesvesnog. Može se proučavati preko svojih manifestacija na kolektivnom planu (u mitskim slikama i simbolima, religijskim dogmama, pesničkim slikama, ritualima itd.) i na individualnom (u snovima, vizijama, simptomima i parapsihološkim doživljajima). Najpoznatije arhetipske predstave su: Persona, Senka, Anima, Animus, Mana – ličnost i Sopstvo.

Pored Jungovih shvatanja postoje i stavovi Nortropa Fraja – naročito njegovo insistiranje na terminu arhetipovi žanra, analogno Jungovim arhetipovima predstava, kao i stavovi N. Fridmana, koji je pokušao da napravi klasifikaciju arhetipova. Termin arhetipski obrazac, koji će se najčešće koristiti, sinonim je za Jungov arhetip po sebi, naravno u onoj meri u kojoj je arhetip po sebi moguće odvojiti od arhetipske predstave. Jung je tvrdio da u ljudskoj psihi ima jedan sloj u kojem postoje iste ili zajedničke slike ili motivi. Te zajedničke slike ili motive, odnosno miteme, on je nazvao arhetipovima. Ukazujući na supstancijalne sličnosti koje postoje između romana, drame i legende Levi Stros ističe da to zajedništvo, ta supstanca nije u  stilu, ni u obliku naracije, ni u sintasi, već u priči koja se priča.

Hobit Dž. R. R. Tolkina

Srednja zemlja

Na samom početku neophodno je ukratko se upoznati sa okvirnom radnjom i okruženjem ovog romana. Radnja se desava u Srednjoj zemlji, izmišljenom svetu čiji je tvorac sam Tolkin. Tolkin je bio dovoljno temeljan pri stvaranju sopstvenog sveta da je jasno iscrtao mape Srednje zemlje, napisao gramatike jezika koji se govore u njoj, i izmaštao je celokupnu istoriju naroda koji je naseljavaju. Tolkin je u više navrata pisao da se Srednja zemlja nalazi na našoj zemlji. Opisao ju je kao imaginarni deo prošlosti našeg sveta, što već samo po sebi podseća na našu mitološku tradiciju iz Stare Grčke ili Starog Rima, koji su nam jednako daleki i fantastični koliko i ovaj Tolkinov svet.

Ovaj mitski svet ima i neku vrstu sopstvene religije, legende o mitskim bićima koji su stvorili Srednju zemlju. Upravo ovo predstavlja jedan od osnovnih arhetipskih motiva – motiv stvaranja. Skoro svaka mitologija je izgrađena nosnovu legendi kao je neko natprirodno biće izgradilo kosmos, prirodu i čitavo čovečanstvo.

Sama Srednja zemlja je prepuna mitoloških simbola i arhetipskih slika. Nju naseljavaju razne rase čovekolikih bića među kojima postoji jasna granica između dobra i zla. Uzećemo za primer Vilenjake. Oni su besmrtna dobra bića, oličenja svetlosti i dobrote. Oni su otelotvorenje arhetipa besmrtnosti. Takođe znamo da i boje imaju jako veliku ulogu pri mitskom tumačenju književnosti. Kada su Vilenjaci u pitanju, boja koja se najčešće vezuje za njih je bela. Bela boja je simbol nevinosti, čistoće, svetlosti i natprirodnog. Sa druge strane, nasuprot Vilenjacima postoje i Orci koji predstavljaju arhetipsko zlo i za njih se vezuje crna boja i tama. Crna boja simboliše misteriju, haos, nepoznato, nesvesno, zlo. Još jedna boja koja je dominantna i na prvi pogled u Srednjoj zemlji jeste zelena i ona se uglavnom vezuje za Okrug i Hobite koji ga naseljavaju. Arhetipsko značenje ove boje je rast, senzacija, nada i plodnost.

Bilbo Bagins

Bilbo Bagins u Hobitu predstavlja otelotvorenje arhetipa heroja. On na početku romana predstavlja oličenje pravog Hobita. Sam tolkin je priznao da je lik Bilba inspirisan običnim engleskim seljakom. Hobiti su mala bića, upola ljudske visine, koji žive u rupama u zemlji. Nikad ne nose cipele jer imaju dlakave tabane i ogromna stopala. Hobiti su ljubitelji mirnog života na selu i žive izolovano od ostatka Srednje zemlje. Upravo je takav život vodio i Bilbo Bagins kada je jednog dana imao neočekivanog posetioca. Gandalf Sivi predlaže Bilbu da krene sa njim i sa još 13 patuljaka. Patuljci su krenuli u veliku potrag da ponovo preuzmu svoje blago koje im je oteo zmaj Smaug, a Bilbo bi trebalo da bude njihov ,,pljačkaš”. U ovom delu Bilbo dobija poziv na avanturu. Bilbo se u ovom trenutku nalazi u nekoj vrsti egzistencijalne krize. Pred njim su se odjednom ukazala dva puta: da nastavi sa mirnim životom bez uzbuđenja ali i bez opasnosti, ili da krene u avanturu čiji mu je ishod nepoznat i koja ga može koštati i života. Bilbo u pođčetku okleva i odbija da napusti svoj siguran i udobni dom, ali ga Gandalf, koji ovde predstavlja arhetip mudrog starca, ga ubeđuje da krene u avanturu.  Iako to Bilbo ne zna, Gandalf ima funkciju njegovog vođe u promeni kroz koju će proći.

Tokom čitave avanture, Bilbo sledi arhetipsku šemu, koja ga menja i pretvara ga u novu osobu. Ovu šemu prate i drugi arhetipi, kao što su godišnja doba koja se menjaju tokom putovanja. Bilba ubeđuju da ode od kuće u jesen, koja arhetipski predstavlja dolazak smrti, što se i dešava dalje u romanu, ali ne u očiglednom smislu. Niko ne umire odmah na početku avanture, ili čak do polovine romana. Ono što jesen u stvari najavljuje jeste smrt Bilbovog starog ja. On polako postaje nova osoba, dok njegovo staro ja umire u određenom trenutku. Sledeće godišnje doba je nzima, koja naravno predstavlja samu smrt, u ovom slućaju hobitovog starog ja. Zima nastupa negde na polovini avanture kada on konačno ispunjava svoje herojske dužnosti i spasava svoje prijatelje više puta. Kada dovede svoje saputnike na sigurno do svog odredišta, Bilbovo staro ja umire ili biva napušteno. Bilbo i njegovo novo ja se bori i izvojeva pobedu za sebe i za svoje prijatelje. Bilbo kreće natrag u proleće, koje je simbol ponovnog rođenja, rođenja Bilbovog novog ja. Ova avantura je iz njegove ličnosti izvukla ono najbolje u njegovoj ličnosti i Bilbo je postao sasvim nova osoba. On se vraća kući i seća se svih stvari kroz koje je prošao i shvata koliko je sve to bilo važno za njega. On se seća kako je na putovanju ćesto želeo da bude kući na sigurnom, ali da je kasnije ta želja prestala. Bilo kako bilo, Bilbo je na ovo putovanje optišao kao pitomi Hobit, a vraća se sa njega kao potpuna i nova osoba. Konačno stiže kući u leto, koje simbolizuje život, ili novi život njegovog novog ja.

   Simbolika rođenja, života i smrti i ponovnog rođenja pripada modelu procesa individuacije. Oduvek je čovečanstvo pokušavalo da taj proces izrazi metaforama u legendama, kultovima i umetničkim delima da bi arhetipsko događanje koje u sebi sadrži obuhvatio jednom formom koja važi za sve ljude. Većina tih legendi i kultova ima kolektivno važeći aspekt koji odgovara individualnoj životnoj istoriji. Mnoge junačke legende predstavljaju paradigmu ne samo za put individuacije pojedinog čoveka već i za onaj psihicki postupak koji se u istoriji ljudskog duha može nazvati procesom progresivnog osvešćivanja. U individualnom doživljaju smrti i ponovnog rođenja kroz borbu i patnju, kroz svestan napor da se proširi polje čovekove svesti postiže se veća unutarnja sloboda. Pored ovog ličnog puta, čovek može biti preobražen i kao učesnik u kolektivnom događanju, na taj način što bi se u neku ruku identifikovao sa ritualom preobražaja.

Već kroz analizu značenja godišnjih doba u ovom romanu nameće se jedan od glavnih arhetipova u književnosti, a to je arhetip inicijacije. Ovaj arhetip se odnosi na trenutak, najčešće psihološki, u kome neko dostiže zrelost. Obično, kao što i jeste slučaj u Hobitu, protagonista dobija poziv, poruku ili signal da mora da se žrtvuje i postane odgovoran za svoju umešanost u problemu. Bilbo je na početku romana zatvorena i nevina osoba. Dugo vremena je vodio jednoličan život i sve radi po rasporedu i ne želi nikakvu avanturu. Kako napreduje putovanje, Bilbo se sve više oslobađa i u više navrata spasava druzinu od smrti. Već u tom trenutku, Bilbo gubi veći deo svoje nevinosti i ne može ni da se seti da je ikada živeo u Hobitonu.

Čitavo putovanje se savršeno uklapa u arhetip herojeve potrage. Što dublje putuje u Srednju zemlju, težina Bilbovih izazova postaje sve veća. Bilbo počinje skoro bezazlenim pokušajem da odžepari Trolove, da bi na kraju u sebi našao snage da se suprotstavi i sam porazi zmaja Smauga. Ovo je i suština herojeve potrage, da pronađe svoje istinsko ja. Da bi ovo postigao, Bilbo mora da prođe kroz dubine ispod Maglenih Planina, što nije nikakva slučajnost. Putovanje ispod planine simbolizuje spuštanje u pakao – najmračnije mesto u svakom od nas. Ukoliko se ne suoči sa tim, Bilbo neće moći da pronađe svoje istinsko ja, i čitava potraga će propasti. U tami planine, Bilbo hrabro nastavlja dalje. Pre nego što će stići do cilja svog putovanja, Bilbo mora da se suoči sa još jednim arhetipom – arhetipom senke, koji je otelotvoren u liku Goluma. Bilbo se konačno suočava sa svojim najvećim strahom, pobeđuje ga i suprotstavlja se smrtonosnom zmaju Smaugu u dubinama Samotne planine. Trenutak kada Bilbo prevazilazi svoj strah je u stvari trenutak kada se bespovratno i potpuno transformiše iz onoga što je bio u ono što je suđeno da bude. Bibo ostvaruje svoj puni potencijal i uzvrat dobija blaga mnogo veća od onih koji nosi natrag kući. Bibo se konačno vraća na početak, vraća se svom domu ali kao potpuno drugačija osoba. Kako se Gandalf i on približavaju Okrugu, Gandalf kaže: “My dear Bilbo! Something has happened to you. You are not the Hobbit you once were.” Ova Gandalfova rečenica je na neki način i eksplicitni dokaz promene kroz koju je Bilbo prošao.

Gandalf Sivi

Gandalf je stari čarobnjak koji izgleda da zna mnogo više nego što to otkriva. On nikad ne otkriva svoje misli, i , iako pomaže Bilbu i patuljcima tokom njihovog putovanja, ni u jednom trenutku ne pokazuje interesovanje za zlato kao nagradu. On je misteriozan, mudar i prizeman. Njegov glavni arhetip je mudri starac. Mudri starac je personifikacija spiritualnog principa, koji predstavlja pamet, mudrost, znanje, intuiciju, ali i spremnost da pomogne. On se ističe po svojim moralnim osobinama, ali služi i kao provera moralnosti heroja. Ovaj arhetip se uvek pojavljuje kada je heroj u nekakvoj nevolji i pomaže mu da se vrati na pravi put. Gandalf Sivi je otelotvorenje alhemičara, osvetnika, oca, posrednika, mentora, mesije, mističara, glasnika, učitelja i vizionara. On je arhetip alhemičara zato što je opisan kao čarobnjak, a svi čarobnjaci se definišu kao alhemičari. On može da zaceli rane, ali može i da izvodi magiju, poput magioničara. Alhemičare takođe mnogi poštuju, ali ga mnogi i mrze, što svakako važi i za Gandalfa. On je osvetnik zato što je od bogova poslat na Srednju zemlju da zaštiti ljude i spreči Sauronovo drugo uzdizanje (što već zalazi u radnju Gospodara prstenova). Bilo kako bilo, Gandalfova primarna uloga u Hobitu jeste svakako uloga vodiča. On je taj koji Bilba poziva na avanturu, onaj koji inicira njegovu samoaktualizaciju. 

Smaug

Smaug je veliki zmaj koji živi u Samotnoj planini. Pre mnogo godina, Smaug je čuo za ogromno blago koje su patuljci sakupili i oteo ga od njih. Njegov plameni dah moze da spali gradove, ogromna krila mogu da odvesti preko velikih razdaljina, a njegova krljušt je skoro neprobojiva. Smaug ima sposobnost govora i odlikuje se mračnim smislom za humor. On je glavni antagonista romana i na mnogo načina podseća na zmaja iz Beovulfa. Smaug je otelotvorenje arhetipa đavolske figure. Ovakav arhetip predstavlja otelotvorenje zla i glavna uloga mu je da se suprotstavi heroju tokom njegove avanture. Naravno, Bilbo pobeđuje Smauga, i upravo njegov poraz predstavlja ključni momenat u Bilbovom putovanju ka svom pravom ja.

Golum

Golum je nekada bio Hobit, baš kao Bilbo, ali ga je život u tami potpuno deformisao. U trenutku kad ga Bilbo sretne, Golum je malo sablasno stvorenje koje živi u dubinama Morije, duboko ispod Maglenih planina. Golum u romanu pretstavlja otelotvorenje arhetipa senke. On je tamna senka Bilba Baginsa. Bilbovo suprotstavljanje Golumu je jako bitno, zbog svog uticaja na samo putovanje. Golum u stvari predstavlja podsetnik za Bilba u šta može da se pretvori, ako pobedi zlo. Golum, poput Sfinge, trazi od Bilba da igraju igru zagonetki da bi njegovo putovanje moglo da se nastavi. Susret sa Golumom predstavlja ključan trenutak u Bilbovom traganju za svojim istinskim ja. Pri ovom susretu Bilbo gubi svoju nevinost, iskrivljuje pravila igre zagonetki, laže Gandalfa i kad stavi prsten i postane nevidljiv, pruža mu se prilika da ubije Goluma. On ga ipak ne ubija, i na taj način pobeđuje senku iznutra i njegova avantura može da se nastavi.

Hobit predstavlja priču o putovanju svog protagoniste, kako kroz različite predele Srednje zemlje, tako i kroz raličite faze dostizanja svoje zrelosti. Evolucija i sazrevanje Bilba Baginsa je sami centar priče. Ovo putovanje sazrevanja, pri kome Bilbo dobija jasan osećaj identiteta i samouverenosti u spoljašnjem svetu, može se na neki način posmatrati i kao bildungsroman, a ne samo kao obična avantura.